Фауну сисара Копаоника чини 40 врста: 9 врста бубоједа (Insectivora), 5 врста слепих мишева-љиљака (Chiroptera), 1 врста паглодара (Lagomorpha), 14 врста глодара (Rodentia), 9 врста месождера (Carnivora) и две врсте папкара (Artiodactyla).
Све ове врсте су аутохтоне и насељавају подручје Копоника од давнина, уз изузетак америчке ондатре која је уз посредну помоћ човека, продрла пре 40 година уз долину Ибра и водотоке североисточног подгорја Копаоника.
У прошлом веку четири врсте сисара је истребљено са ових предела, углавном негативним утицајем човека : медвед (Ursus arctos), који се последњих неколико година може срести овде али сматра се да је само у пролазу без сталног места боравка, рис (Lynx lynx), дивокоза (Rupicapra rupicapra) и јелен (Cervus elaphus).
У Међународној Црвеној листи Европе( European Red list, Unesco, New York, 1991) од овог броја врста обухваћене су две врсте регистроване у Националном парку Копаоник, Muscardinus avellanarius (Rodentia) и Canis lupus (Carnivora), обе са назнаком рањива врста по питању глобалног статуса.
Мрки медвед (Ursus arctos)
Мрки медвед (Ursus arctos) је звер из породице медведа. Покрети му делују неспретније него што стварно јесу. Његова силна снага и јаке канџе олакшавају му пешачење. Пење се по стенама а може да се попне и на дрво. Не плаши се воде и често улази у њу да се расхлади. Некада је мрки медвед био распрострањен по читавој Евроазији и Северној Америци. Данас је у западној Европи практично истребљен, а преостале популације су мале, међусобно одвојене и у нестајању.
Већина мрких медведа има изразиту грбу на леђима. Има страховиту снагу. Чељустима може одвући плен тежак и до 300 кг. Иако изгледа незграпно, веома је спретан. Може се кретати усправно на задњим ногама, трчати, пењати по дрвећу и стрмим стенама, и добро пливати. Пошто живи на различитим стаништима, тако му и величина варира. Већина мрких медведа тешка је између 130 и 300 килограма. Одрасле женке мрког медведа које живе у Европи теже просечно 100 кг, а мужјаци 150 кг, док поједини примерци пређу и 300 кг.
Медвед сваке ноћи тражи храну, а дању се повлачи у мирна и густо обрасла подручја где прави дневни лежај.
Мрки медвед живи повучено и само изузетно може постати агресиван према човеку и другим животињама, а у томе предњачи северноамерички медведи. Европски мрки медвед је мирнији и радије избегава људе, али женке постају опасне у време одгајања младих.
Медведи се паре од краја маја до половине јула. Мужјаци тада прелазе велике удаљености, међусобно се боре ако се нађу уз исту женку, а сваки се труди да оплоди што више њих. Женка се у једној сезони може парити са више мужјака, па постоји могућност да сви млади из једног легла не буду од истог оца. Млади се рађају усред зиме, за време брложења. Мужјак је посебно опасан по младунце и често их убијају, како би подстакли женку на поновно парење.
Дивокоза у Националном парку Копаоник
Балканска дивокоза, (Rupicapra rupicapra balcanica), представља предиван и издржљив примерак дивље фауне Балканског полуострва. Поседује импресивне способности прилагођавања и може се наћи у најтежим условима живота у планинским пределима.
Крзно Балканске дивокозе мења се током године како би се прилагодило променљивим условима. Током лета, крзно је тамно смеђе до црвенкасто смеђе боје, док током зиме постаје светлије, прелазећи у сивкасто смеђу. И мужијаци и женке имају рогове који се повијају уназад, али мужјаци обично имају веће и снажније рогове од женки.
Њихово природно станиште су планинске области Балканског полуострва, укључујући Албанију, Бугарску, Грчку, Северну Македонију, Србију, као и делове Црне Горе. Ове предивне животиње се одликују изузетним пењачким способностима, што им омогућава да се крећу по стрмим и каменитим теренима са лакоћом. Такође, познате су по својој издржљивости и сналажљивости у екстремним временским условима.
Балканске дивокозе могу пронаћи храну чак и у сиромашним планинским травњацима, хранећи се различитим врстама биљака, лишћем, травама и грмљем. Њихов изузетан њух и чуло вида помажу им у проналажењу хране и препознавању потенцијалних претњи.
Нажалост, популација Балканских дивокоза смањује се услед претњи као што су губитак станишта, услед људске експанзије, неконтролисаног лова, као и промене у климатским условима.
Национални парк Копаоник у сарадњи са Управом за шуме и Националним парком Тара започео је активности у циљу реинтродукције балканске дивокозе. Тако су прве дивокозе стигле са Таре на Kопаоник 2021. године и сада се налазе у резервату Козје Стене.
Узгајалиште за европсог јелена (Cervus еlaphus, L.) и дивљу свињу (Sus scrofa L.)
Према писаним подацима европски јелен је насељавао просторе Копаоника. Наиме, гроф Грегор Минстер, чувени ловни стручњак и писац књиге „Der Hirschruf der“, описао је свој лов септембра 1873. године на Копаонику, где је између осталих ловних врста евидентирао и јелена. Детаљно је описао доживљај у лову где је одстрелио „неравни десетерац са ледењаком и прилично високим, али нажалост веома танким роговљем“.
Основни разлози због којих је популација европског јелена нестала са Копаоника је угрожен мир и повећани обим криволова јер се није могла успоставити адекватна контрола, ни заштита.
У току 2016. и 2017. године на јужним обронцима Националног парка Копаоник примећени су трагови јеленске дивљачи, а у јесен – зиму 2018. године је и примећен јелен од стране чуварске службе националног парка.
Како се оправком нарушених екосистема кроз повећање бројног стања популација аутохтоних врста постиже унапређење биолошке разноврсности, ЈП ,,Национални парк Копаоник“ 2020. врши реинтродукцију јеленске дивљачи у ограђено узгајалиште на површини од 196 хектара.
Основни циљ повећања бројности популација европског јелена и дивље свиње је формирање варијабилних популација, њихово одржавање у границама капацитета средине и крајња валоризација јеленске дивљачи и дивље свиње као ресурса.
Валоризација јелена и дивље свиње као природног ресурса у смислу социјално-економских аспеката има посебан значај кроз обогаћивање туристичке и туристичко-едукативне понуде у Националном парку Копаоник. Јачање популације јеленске дивљачи посредно утиче и на унапређење стања шумског и других екосистема на простору Националног парка. Позната је улога јеленске дивљачи у одржању “динамичке равнотеже екосистема“, која се огледа у редукцији појединих биљних врста (бршљан, глог, купина, дивља малина и других врста које се јављају на испашним површинама) што је посебно изражено у зимском периоду.
Природни услови за гајење европског јелена и дивље свиње на Копаонику утичу да би он могао бити развијан као репроцентар ове дивљачи.
Вук (Canis lupus)
Вук (Canis lupus), најкрупнији представник породице паса Canidae код нас, средње величине, снажно грађеног тела прилагођеног лову брзим и истрајним трчањем. Иако примарно ловац и месојед, вук је у погледу исхране прилично прилагодљив. У Србији је релативно широко распрострањен. Насељава најчешће шумовите области, равничарске и палнинске, али се среће и у близини људских насеља.
У основи је територијална животиња, високосоцијална, са израженом хијарархијом у чопору. У НП Копаоник чопори су регистровани у северним, источним и јужним деловима. Врста је заштићена према националном и међународном законодавству.
Веверица (Sciurus vulgaris) глодар из породице Sciruidae, тамног, црвенобраон крзна лети, а мрког зими, уочљивог китњастог репа и кићанке на ушима. Задње ноге дуже су од предњих. Хране се претежно семенкама четинара и коштуничавим плодовима (орахом и лешником), шумским воћем, гљивама, кором дрвета. Прикупља залихе хране. Широко је распрострањена у Србији, осим у централној Војводини. Станиште су јој углавном четинарске шуме, али је честа и у градским парковима. Прилагођена је зивоту у крошњама дрвећа, гнезда прави у шупљим стаблима. Активна је углавном у зору и сумрак.
Дивља мачка (Felis silvestris) представник породице мачака, слична је домаћој, али крупнија и робусније грађе. Уочљив је китњаст и масиван реп, са 3-5 прстенова од црних длака. Храни се углавном глодарима и зечевима, ређе птицама и водоземцима. У Србији је широко распрострањена, али на скоро свим подручјима малобројна. Природна станишта су јој углавном лишћарске храстове, букове или мешовите шуме са чистинама. Јазбине прави у шупљинама стабала, пукотинама стена, а користи и напуштене јазбине других животиња.
Дивља свиња (Sus scrofa) папкар из породице свиња Suidae, снажног мишићавог тела коничног изгледа, високог у пределу рамена и спљостеног на боковима, крупне издужене главе и кратких ногу. Као сваштојед, има широку еколошку валенцу у избору хране. Настањује већи део територије Србије. Настањује претежно шуме храста и букве. Живи у крдима које формирају женке са подмладком. Одрасли мужјаци живе одвојено, самотњачки.
Зец (Lepus europaeus), једини представник породице зечева Leporidae у Србији, карактеристичног изгледа, издуженог тела, дугих ушију и ногу (нарочито задњих), што су одлике доброг тркача. Искључиви су биљоједи, храни се зељастим биљкама и пољопривредним културама, житарицама и поврћем. Зими глође кору младих воћака и шумских засада, Распрострањен је скоро на читавој територији Србије. У НП Копаоник настањује отворене терене ливада и пашњака на скоро свим надморским висинама, али је малобројан.
Лисица
Лисица (Vulpes vulpes) представник породице паса (Canidae), витког, издуженог тела и дугачког китњастог репа. Боја крзна варира од тамноцрвене, преко риђе до браонкасте боје. Месојед је и храни се разноврсно: глодарима, зечевима, птицама и птичијим јајима, бескичмењацима, лешинама.
У Србији се среће практично свуда. Насељава све типове шума, али и отворене терене, пољопривредно земљиште и урбане средине. Копа рупе у земљи или користи јазбине других животиња. Среће се на читавој територији НП Копаоник, на свим надморским висинама.
Ловна врста.
Врста је заштићена према националном законодавству (заштићена дивља врста).
Дивља мачка
Дивља мачка (Felis silvestris) представник породице мачака (Felidae), слична је домаћој, али крупнија и робусније грађе, тежине до 10 килограма То је снажна животиња округле главе са кратком њушком и кратким ушима. Уочљив је китњаст и масиван реп, са 3 до 5 прстенова од црних длака. На предњим ногама има пет прстију, а на задњим четири који су са доње стране увек тамни. Врло је опрезна, добро трчи, скаче и вере се по стаблима Храни се углавном глодарима и зечевима, ређе птицама и водоземцима.
У Србији је широко распрострањена, али на скоро свим подручјима малобројна. Природна станишта су јој углавном лишћарске храстове, букове или мешовите шуме са чистинама. Јазбине прави у шупљинама стабала, пукотинама стена, а користи и напуштене јазбине других животиња. У НП Копаоник је ретка, настањује углавном екосистеме букових шума. Врста је заштићена према националном (заштићена дивља врста) и међународном законодавству.
Куне
Видре
Видре имају гипко и врло покретно тело. Грађа тела им је изузетно оспособљена за роњење. У води могу да издрже изузетно дуго, а за хватање плена се служе оштрим и снажним зубима.
Младунци науче да пливају за око 80 дана, када им крзно довољно порасте и постане водоотпорно. Пре тога они су јако невешти у води због меког крзна и практично се боје воде, тако да их у периоду када треба да почну да пливају мајка најчешће на силу гура у воду док не науче.
Видре се првенствено хране рибом. У лову нису избирљиве, и по правилу лове плен који могу најлакше да ухвате.
Такође, неретко се видре хране на рибњацима зато што им је риба ту лако доступна. Знају направити доста пуно штете, нарочито на неограђеним и неосигураним рибњацима.
Поред риба, хране се и раковима, воденим инсектима, жабама, птицама, а понекад и младим кунићима и зечевима.
Видре су врло страшљиве, суздржљиве животиње које живе самачким животом. У лов иду претежно ноћу, а дан углавном проводе у својим јазбинама. Лове и хране се у бистрим и недубоким потоцима, а пожељно је да су ти потоци и обрасли густишем и да су у близини поплавних подручја. За видре је ипак најважније да је вода бистра и да обале пружају могућност скривања. У потрази за храном, видре често знају да се селе из једног речног подручја у друго, притом често прелазећи велике удаљености.
Срна (Capreolus capreolus)
Срна или срндаћ је шумска животиња, која је распрострањена на подручју Средње Европе и Азије.
Срне имају складно, витко, лагано и веома покретно тело. Ноге су им витке и дуге, а копита црна. Упркос томе, срне нису издржљиви тркачи. Имају кратак и једва видљив реп. Дужина од њушке до репа износи 130-140 цм. Тежина обично износи око 25 кг, али може достићи и 40 кг (женке су 5-10% лакше у односу на мужјаке).
Креће се ходом, касом и скоком, а одличан је пливач. Летња длака је рђастоцрвена, а зимска кестењастосива. Задњица јој је обрасла белом длаком, која је лети мање уочљива него зими. Лане је смеђе, са белим пегама до првог лињања. Срна мења длаку два пута годишње, и то у пролеће и почетком јесени.
За обележавање територије и друге облике мирисне комуникације служе се кожним жлездама. Срндаћ има и чеону жлезду, која му служи за означавање граница подручја. Од чула срна има изврсно развијен слух, мирис и укус. Вид је слабо развијен јер је њено око астигматично па види само веће предмете и то нејасно, а најбоље опажа кретање.
По начину живота и понашању, она је претежно дневна животиња и највише се креће поподне и у вечерњим сатима. Током дана узима храну у 8-11 интервала. Просечан животни век јединке износи 13-15, а понекад 17-18 година.
Јединке се паре у другој половини јула и првој половини августа, а понекад и касније. Срндаћ прати срну која је у терању и то траје 4 дана, а потом је напушта и тражи другу. На тај начин, он оплоди 4-5 срна. Првороткиње доносе на свет једно, а касније најчешће два ланета.
Код срна које се паре касније не долази до прекида развоја заметка тј. порођај се одвија истовремено са онима које су биле у ембриотенији. Срндаћ прати срну која је у терању и то траје 4 дана, а потом је напушта и тражи другу. На тај начин, он оплоди 4-5 срна. Јајна ћелија се након оплођења не учврсти него слободно плива у материци и неприметно се развија (ембриотенија) до половице просинца тек нешто. Од тада почиње интензивни развој тако да порођај пада у 5. или 6. месецу. Срна носи 150 (285-290 дана са ембриотенијом) Прворотке доносе на свет претежно једно, а касније два ланета, ређе три или више јер то ни за дојење а ни за преживљавање није повољно иако срна има четири сисе. Парење почиње истовремено у низији и у планинама и траје исто док лањење у планинама наступа нешто касније, због ембриотеније траје дуже. За време прехране срна брижљиво скрива ланад. Лане тежи 1.2-1.7 кг а сиса све до новембра. Постаје полно зрело са 14 месеци.
