Копаоник је добио име по копању руде. На овој планини руда је копана пре доласка Римљана на ове просторе. У писаним траговима под називом ,,Копаоник“ помиње се у 12. веку у документу ,,Споменик мале студенице“, доцније се у писаним документима помиње као: Caponi, Coponich, Coparenich, Copono, итд.

По доласку Саса (Немаца) у 13. веку па до средине 15. века настаје процват рударства у српским земљама тог доба. Последњи самоков преостао је да ради за време првог устанка у Србији. Сребро је било главни производ копаоничких рудника. По њему се и данас зову неки висови као Сребрнац, који се налази изнад Брзећа.

Убрзаним развојем природних наука у 19. веку, Копаоник постаје занимљив како домаћим тако и страним научницима. Од тог периода, на Копаоник се више не гледа, само као на рудник, већ на планину посебних биолошких карактеристика.

Повољни природни услови овог планинског масива омогућили су развој богатог и разноврсног биљног и животињског света.

Јосиф Панчић

Највећи научни значај Копаонику дао је Јосиф Панчић који је посећивао и истраживао многе планине тадашње Кнежевине Србије. На Копаонику је био 16 пута и није скривао да је то планина која га највише одушевљава. Први пут је дошао на Копаоник 1852. године, а последњи 1886. године у својој 72. години живота. По повратку са Копаоника где је био са ,,лицејцима“ обратио се студентима:

,,Допустите ми да се овом приликом послужим лепом особином човечијег духа и да вас одведем у један прекрасан крај Србије у коме сам често и родо боравио, да му проучим природу, у коме сам сваки пут находио што год ново да видим или чему да се дивим, који нисам никада остављао, а да не би пожелео, да се још једном тамо поврнем, а то је – Копаоник и његово подгорје“