Плодно тело: шешир до 40 цм, испрва јајаст, затим заобљен па раширен и испупчен у средини, покривен браон љуспама на основи крем боје. Листици су густи, слободни, лако се одвајају од меса сесира, крем боје. Дршка до 40×4 цм, у основи је задебљана у виду булбе, покривена ситним, цик-цак поредјаним, браонкастим љуспама. Прстен је крупан, слозен, високо постављен, покретан.

Микроскопија: споре елиптицне до помало јајасте, декстриноидне, са израженом герминативном пором, 13-20 x 8-12 µм, у маси крем боје. Базидијуми су углавном са 4, ретко са 2 споре. Хелиоцистиди су углавном батинастог облика.

Месо: беличасто, непроменљиво, пријатног мириса, укуса попут младих ораха.

Станиште: плоди током лета и јесени по шумама, ободима шума и ливадама. Веома честа врста.

Јестивост: јестива, цењена.

Позната и као шумска острига, јестива гљива из разреда Fungi, класе Basidiomycetes, реда Agarigales, породице Crepidotaceae, рода Pleurotus. Шешир ширне 5-20 цм шкољкастог облика, увијеног руба, дебео, меснат, изнад дршке је мало улегнут и плавкасто попрашен, ексцентричан, асиметричан, променљиве боје, најпре плавкасто-чађаво црн, касније сивкасто-плавкаст или окер.

Расте лепезасто, више њих у букету из заједничког меснатог тела. Лиштићи су густи, бели, широки, касније сивкасти, стари жућкасти, ниско се суштају низ дршку, рачвасти и срасли. Дршка не прелази дужину 2-4 цм, ексцентрична је ужа у подножју, бела и длакава. Месо је бело, чврсто, дебело, по кишовитом времену проводњено, пријатног мириса и слаткастог укуса.

Буковача расте бусенасто, касно у јесен, зими и у рано пролећена пањевима или на живом листопадном дрвећу. Поседује лековита својства. На подручју НП Копаоник буковача се јавља на локалитетима Лисина, Јутриште, Дашница.

Шешир је 5-35 цм широк, код младих примерака полулоптаст, касније отворен, благо конвексан, најчешће вински црвене боје, тамносмеђе или црвеносмеђе боје, под прстима нераван.

Цевчице су код младих примерака беле, са старењем постају жуте, код старих примерака-маслинастозелене. Дршка је код већине вргања дебља у доњем делу, пуна, у почетку бледосмеђа, касније смеђецрвена, преовладава боја мрежице која је присутна и јасно уочљива. Месо боровог вргања је бело, компактно, не мења боју на пререзу, на шеширу испод кожице буде лагано црвенкасто. Боја отрусине је светлосмеђа.

Воли влажна места и нешто ниже температуре, па је заступљенији у пролеће и јесен. Расте и лети у тамијим и влажним шумама букве и четинара.

Јестива гљива из раздела Fungi, класе Gasteromycetes, реда Cantharellales, породице Cantharellaceae, рода Chantharellus. Има изглед зврка и облик пуног левка. Шешир је пречника 3-18 цм, широк, меснат, сув, код младих примерака сведен, увијеног руба, касније отворен, улегнут у центру и вијугавог обода, боје од беличасте са жућкастом нијансом, жуте као жуманце, до наранџасте. Листићи су жути попут жуманца, ретки, рачвасти, жиличасти, спуштају се дуго низ дршку. Дршка је дужине 2-7 и обима 0,4-1,5 цм, пуна, жилава, неправилна, према дну све тања, обојена слично као шешир. Месо је влакнасто, жилаво, бело-жуто, мириса који подсећа на кајсије, љуткастог укуса. Лисичарка расте групно, од јуна до новембра, по парковима и младим шумама јеле, букве, брезе, бора и храста, специјално на земљишту богатом минералима. Врло је цењена у исхрани, припрема се на разне начине. Има лековита својства. Садржи осам есенцијалних амино.киселина и витамина А. У традиционалној медицини Јапана и Кине користи се у лечењу ноћног слепила, упале очију и суве коже. Повећава отпорност организма према инфекцијама респираторног тракта. Истраживања обављена на мишевима показала су да алкохолни раствор спора може зауставити раст саркома 180. Лисичарка је права дивља гљива обзиром да још није успела у вештачким условима. На подручју НП Копаоник налази се на локалитетима Точур, Ђоров мост, Потркалиште, Црвене баре, Модра плоча.

Отровна гљива из раздела Fungi, класе Basidiomycetes, реда Agaricales, породице Amanitaceae, рода Amanita. Шешир је пречника 5-20 цм, црвене или црвеножуте боје, лоптаст па полулоптаст, на крају отворен или мало изврнут, таласастог и благо наребраног руба, посут је белим и брадавичастим остацима овоја. Кожица сува и сјајна, по влажном времену лепљива, лако се љушти. Листићи су бели, густи, широки, сужени према крајевима, помешани са краћим. Дршка дужине 10-25 цм и обима 1-4 цм, ваљкаста је, бела, најпре пуна а касније шупља, дно гомољасто, са брадавичастим, концентрично постављеним остацима овоја. Прстен је широк, нежан, бео, висећи, уздужно наребран, по рубу светложут. Месо бело, испод кожице благо жуто-наранџасто, пријатног мириса и укуса. Расте од лета до краја јесени у листопадним и четинарским шумама. Мухара садржи отровне супстанце мускарин, мусцимол, мусказон, иботеничну киселину. Ипак једу је у неким крајевима Русије и Италије. Отровност се знатно смањује ако се одстрани кожица шешира, после кувања вода одлије и држи усољена. Викинзи су је узимали пре битке да би били неустрашиви. На подручју НП Копаоник налази се на локалитетима Самоковска река, Црвене баре, Јутриште, Казновско бачиште, Метође.

Шешир је 5-15 цм широк, најпре полулоптаст, па конвексан, код развијених печурака отворен, маслинастозелен, маслинастожут, сивозелен, смеђезелен, гладак без љуспица, код младих примерака може да остане бела крпица. Руб није наребран. Листићи су бели, меки и густи, нису везани за дршку. Дршка је ваљкаста, у основи бела са уочљивим љуспичавим цик-цак пругама, при дну изражена булба омотана врећастим остатком јајета, ка врху се елегантно сужава. Испод шешира се налази висећи венчић, бео или нежно жуто-зелене боје. Месо је бело, испод кожице шешира зеленкасто, без карактеристичног мириса. Боја отрусине је бела. Расте у свим типовима шума.