Орнитофауна
Од 19. века да данас је на подручју Копаоника забележено око 180 врста птица. Стваран број врста које се могу срести на овом простору је сигурно већи и он се процењује на око 210 врста. Од до сада забележених врста на Копаонику се гнездило 125 врста. Због нестанка неколико некадашњих гнездарица Копаоника, број врста које се данас гнезде овде се креће око 115.
У фауни доминирају птице шумских станишта, отворених планинских станишта и птице културних предела. Птице везане за водена станишта нису у већој мери присутне на Копаонику. Због великог диверзитета , богатства фауне птица и због присуства ретких и угрожених врста Копаоник је још 1997. године уврштен у списак међународно значајних подручја за птице (ИБА).
Карактеристичне гнездарице шума Копаоника су: осичар Pernis apivorus, орао змијар Circaetus gallicus, уралска сова Strix uralensis, гаћаста кукумавка Aegolius funereus, планински детлић Dendrocopos leucotos, тропрсти детлић Picoides trydactilus, лештарка Bonasa bonasia, мала мухарица Ficedula parva, шумски звиждак Phylloscopus sibilatrix, планинска сеница Parus montanus.
Високопланинске пашњаке и рудине насељавају планинска шева Eremophila alpestris, дрозд камењар Monticola saxatilis, јаребица камењарка Alectoris graeca, планински попић Prunella collaris. На стеновитим литицама и у кањонима река гнезде се сури орао Aquila chrysaetos, сиви соко Falco peregrinus и буљина Bubo bubo. Пределе са ливадама и воћњацима насељавају прдавац Crex crex, ћук Otus scops, пупавац Upupa epops, руси сврачак Lanius collurio, шумска шева Lillula arborea, Parus lugubris сеница шљиварка, стрнадица виноградарка Emberiza hortulana.
Неколико врста које су се некада редовно гнездиле на Копаонику су услед изражених антропогених притисака престале да се гнезде у савременом периоду. То су велики тетреб Tetrao urogallus, црвенокљуна галица Pyrrocorax pyrrocorax, жутокљуна галица Pyrrocorax graculus, белоглави суп Gyps flavus, црни лешинар Aegypius monachus, патуљасти орао Hierateus pennatus, пузгавац Trichodroma muraria и златоврана Coracias garrulus.
На територији националног парка спроводи се низ мера заштите како би се већи број врста задржао ту и наставио нормалне животне активности нпр. постављање вештачких кућица за гнежђење, усклађивање других активности у парку са потребама заштите птица.
Птице грабљивице
Према Матвејеву ова врста се гнезди у свим крајевима Србије где има шума са већим чистинама, али најчешће у високопланинским мешовитим и листопадним, посебно буковим шумама. Постоје крајеви где је редак или је скроз истребљен. Мишар је једна од најраспрострањених дневних птица грабљивица у Србији.
Након константног пада бројности у првој половини 20. века, током 1970-их и 1980-их је дошло до опоравка популације, а узрок је ограничавање коришћења пестицида и одстрела. Према Васићу, главни разлози ранијег изразитог смањења бројности су били интезивни лов, употреба биоцида и тровање мамцима за вукове. Осетљив је на прогањање, иако подноси близину човека, ако се осећа сигурним.
У Србији нису предузимане посебне мере заштите, осим кроз проглашење бројних резервата природе и контролу поштовања законских прописа, као и спречавање постављања отровних мамаца. Неопходна је појачана едукација ловаца и ширег круга становништва уз ограничавање коришћења пестицида у пољопривреди и шумарству.
Распрострањеност: према Матвејеву, до прве половине 20. века је био ретко присутан у планинама. Најравномерније насељава југозападну и источну Србију. У Србији и осталим деловима Балкана , константни пад бројности је трајао све до краја 1970-их. Посебно је био изражен током 1950-80, а главни узроци су: стално убијање, разна тровања (акције тровања вукова, лисица и других штеточина), лов замкама, крађа јаја и младунаца, деградација станишта. Након тога је дошло до промене ситуације, па популација флуктуира или је стабилна, зависно од области. Све више је изражен недостатак хране, посебно у зимском периоду, јер има све мање стоке на пашњацима и дивљачи у природи. Главне мере заштите су усмерене ка едукацији ловаца, сточара и широког круга становништва о значају и реткости сурог орла, ради смањења узнемиравања, убијања, пљачке легала или тровање.
Потребно је сачувати најбоља места гнежђења и исхране, кроз заштиту резетвата природе. Иако је 1970-их забрањена употреба отровних мамаца против вукова, неопходно је обављати контролу спровођења тог прописа. Посебно је значајан програм отварања хранилишта за некрофаге птице (лешинари, орлови) по планинским крајевима Србије које ће знатно поправити хранидбене услове.
Распрострањеност: према Матвејеву, до прве половине 20. века гнездила се на територији целе Србије, где има дрвећа или стена поред отворених терена, како у низијама тако и на високим планинама. Важну улогу у равномерном насељавању обешумљених пољопривредних предела у равницама и у планинским висоравнима одиграли су далеководи, на којима се гнезди у кутијама на врховима стубова или у протетим гнездима врана и гаврана. Свако насељено место има по неки пар ове врсте.
У Србији је доста птица страдало уништавањем гнездилишта (обешумљавање, мелиорације, преоравање), а посебно при акцијама тамањења „штеточина“. Главне мере у Европи су усмерене ка заштити мозаичних станишта погодних за гнежђење и исхрану. Посебно је важна контрола коришћења штетних пестицида у пољопривреди, као и нелегалног одстрела птица и рушења гнезда. На пољопривредним површинама, а посебно у градовима, добре резултате је дало постављање прикладни кутија за гнежђење (вештачка гнезда).
Градњом платформи од плетене жице на стубовима далековода у знатној мери би се могла повећати могућност насељавања обешумљених обрадивих поља.
Распрострањеност: према Матвејеву, до прве половине 20. века се гнездио веома ретко по планинским камењарима и полупећинама у западном делу Србије, док се најчешће виђао зими и по другим крајевима нарочито уз градове.
Свакако најпогубније дејство на популацију ове врсте у Европи имало је масовно коришћење штетних пестицида у пољопривреди и шумарству, а посебно органохлорних инсектицида. Птице су се контаминирале преко плена (голубови, грлице, гугутке, шеве, итд.) који се хранио затрованом храном, што је изазвало ефекат танке љуске јајета или угинуће младунчета. Присутно је још увек узнемиравање и прогањање птица, као и повремени одстрел или хватање за потребе зоолошких вртова и колекционара.
Развој соколарства је имао велике штетне последице, пошто су многа гнезда пљачкана за њихове потребе. На срећу, тај утицај је у многим земљама знатно смањен, јер се овладало техником одгајања соколова у авикултури. У најновије време у Србији један од најопасних фактора су голубари, који организовано уништавају соколове и њихова гнезда.
Главне мере у Европи су усмерене ка спречавању употребе штетних и законом забрањених пестицида у пољопривреди, као и надзор над новим средствима заштите биља која се појављују на тржишту. Примењује се, такође, непрекидно чување појединх угрожених гнездилишта, као и стални мониторинг целокупне популације. Неопходно је спречавање нелегалног одстрела и хватање соколова, посебно од стране голубара, соколара и несавесних ловаца.
Орао змијар (Circaetus gallicus) гнезди се на Копаонику у буковој шуми у клисури Барске реке на 1000 м надморске висине. Распрострањен је прилично равномерно у целој Србији, осим Војводине и Шумадије. Ова врста је трпела дуготрајни и изражени пад бројности током 20. века у Европи, који је био условљен, пре свега, променом намене површина и све и све интензивнијом пољопривредном обрадом, уз стварање пространих монокултура и коришћење пестицида. Такође је и директно прогањан.
Посебно је негативно било пошумљавање голети и других отворених терена, чиме је смањена њена ловна површина и бројност главног плена- змија и гуштера. Неповољно су деловали и шумски пожари, као и инфраструктурно отварање шума уз фрагментацију станишта и појачано узнемиравање птица.
Сви ови негативни фактори присутни су и Србији. Страда такође од удара на жице далековода или струјног удара.
У неким европским земљама се успешно обавља комплексна заштита гнездилишних и хранидбених станишта на истом подручју, уз подстицање становништва на враћање традиционалном начину коришћења пашњака и пољопривреди ниског интезитета и прилагођавање шумског газдовања и едукацију ловаца. Важно је сачувати мозаичност станишта, уз присуство међа и шумских појасева и редуковати употребу штетних пестицида. Треба сачувати стара стабла у шумама, спречити знатније подмађивање и фрагментацију шума градњом шумских путева и онемогућити веће пожаре. У многим, посебно јужним земљама Европе, придаје се значајна пажња едукацији локалног становништва, ловаца и земљорадника.
Распрострањеност: раније је осичар најчешће сматран врстом везаном за северније делове Србије, касније га Матвејев налази на гнежђењу, на Копаонику, 1951, у буковој шуми код села Лисина. Осичар је распрострањен на простору целе Србије, у свим висинским појасевима, али га нема на гнежђењу у оним подручјима где одсуствују шумски комплекси.
Сматра се да је, у односу на друге грабљивице у Европи, осичар мање страдао од хемијиских средстава у пољопривреди и шумарству, захваљујући специфичној исхрани осама и пчелама које су мање подложне контаминацији. Један од главних негативних фактора је убијање, у мањој мери на гнездилиштима, а углавном током дуготрајне сеобе, посебно у Медитерану.
Наручито су угрожене младе птице, које због неопрезности лако бивају одстрељене, па је стопа њиховог морталитета у првој години живота изузетно висока, док су одрасле птице знатно опрезније. Птице највише страдају током касних летњих месеци у периоду постгнездилишног лутања и миграције, када је већ започела ловна сезона на пернату дивљач.
Галерија грабљивица
Сове
Дужина тела је 60-75 цм, Нajвећа је од свих сова у Србији, крупног, збијеног тела, снажних канџи. Изражене су ушке на глави, перје је смеђе риђасто, леђа су тамна са тамним пегама, а на трбуху су уздужне широке пруге. Распрострањена је на већем делу европског континента, у малој Азији, на Блиском Истоку и у врло широком подручју умерене и централне Азије до обала Тихог океана.
Насељава различита станишта, која јој пружају могућности за гнежђење и исхрану: клисуре, кањоне, планинска подручја, стене и полупустиње, шуме и морске обале. Гнезде се у заклонима у стенама, на тлу, повремено на рушевинама старих грађевина и лесним одсецима. Буљина је активна ноћу али и током дана када одгаја младунце. Буљина живи у свим стаништима Копаоника од подгорја до вископланинских камењара. Гвалице налажени су од Ђоровог крша до делова са стенским масама у највишим деловима Копаоника.
Дужина тела 33-39 цм. Значајан карактер је бело срцасто „лице“. Очи су црно обојене. Перје је са горње стране углавном сиво. Летна пера су риђа и сиво прошарана. Перије са трбушне стране је риђе или бело у зависности од подврсте. Углавном се налази у људским насељима. Гнезди се на таванима и поткровљима напуштених кућа.
Подлогу за гнездо чине нагомилане старе гвалице. Храни се ситним сисарима, ситним птицама и крупним бескичмењацима. Европска популација је у опадању услед прекомерне употребе пестицида, губитка станишта за гнежђење и исхрану, као и страдања на путевима.
Гаћаста кукумавка спада у сове мале величине. Тело је дужине 22 – 27 цм, а распон крила 50 – 62 цм. Горњи (леђни) део тела тамно чоколадне боје, прошаран са истакнутим мрљама и тачкама. Доњи делови тела (груди и стомак) су прљаво беле боје и богато су испругани риђим или тамно браон пруграма. Глава је крупна са истакнутим жутим очима, док је реп кратак и прошаран са ретким белим пругама.
Гаћаста кукумавка је строго заштићена као природна реткост Уредбом о заштити природних реткости којом је забрањено свако узнемиравање, прогањање и убијање птица и уништавање њихових станишта.
Најзначајнији део популације ове врсте у Србији налази се на Копаонику, карактеристчна је врста високопланинских смрчевих шума.
Галерија сова
