Према актуелним истраживањима фауна гмизаваца НП „Копаоник“ је умереног богатства. Детаљним истраживањима је у протеклим годинама потврђено присуство 12 врста гмизаваца.
Битна одлика гмизаваца је да су осетљиви на промене у станишту па се мониторнигом популација ових врста може квантификовати негативан утицај човека на природу. Главни угрожавајући фактори за ове групе су нестанак и фрагментација станишта, загађење као и претерано узнемиравање од стране људи.
Од строго зашићених врста гмизаваца за Р. Србију у НП „Копаоник“ су забележене:
барска корњача (Emys orbicularis), белоушка (Natrix natrix), ескулапов (обични) смук (Zamenis longissimus), смукуља (Coronella austriaca), шарка (Vipera berus), кратконоги гуштер (Ablepharus kitaibelii) и планински (живородни) гуштер (Zootoca vivipara). Од заштићених врста забележен је поскок (Vipera ammodytes). Простор националног парка настањују још и: слепић (Anguis fragilis), ливадски гуштер (Lacerta agilis), зелембаћ (Lacerta viridis) и зидни гуштер (Podarcis muralis)
Поскок (Vipera ammodytes)
Највећи део ареала поскока налази се на Балканском полуострву, а поред тога се може наћи у североисточној Италији, јужној Аустрији, у североисточној Малој Азији и на Кавказу. У Србији је широко распрострањен у брдско-планинским областима јужно од Саве и Дунава. Насељава претежно ксеротермна станишта – субмедитеранске храстове шуме, мозаичне ливаде, шикаре и шибљаке као и отворена станишта типа камењара, сипара, стена и литица.
Дуг је углавном до 65 цм али изузетно може нарасти и до 90 цм. Тело је здепасто, реп кратак, глава троугласта и јасно одвојена од трупа. Најупадљивија карактеристика ове врсте је мали рог на врху њушке. Дорзална страна главе покривена је ситним крљуштима. Крљушти на трупу имају изражен гребен. Код мужјака је основна боја тела сива или сиво-зелена са тамно смеђом или црном дорзалном цик-цак шаром (коју може чинити и низ повезаних или раздвојених ромбоида) док су женке обично смеђе или риђе, ређе жућкасте или розикасте са слабије наглашеном смеђом дорзалном шаром.
Шарка (Vipera berus)
Шарка је један од најшире распрострањених гмизаваца, од Француске и Велике Британије на западу, преко Сибира све до острва Сахалин на крајњем истоку Азије, и од арктичког круга на северу до северне Италије, Албаније, Грчке, европског дела Турске, Монголије, северозападне Кине и Кореје на југу. У Србији је шарка изразито дисјунктно распрострањена, са популацијама које су географски јако одвојене.
Низијске и брдске популације насељавају шумске и шумо-степске пределе или реликтне влажне шуме а високопланинске су карактеристичне за субалпске ливаде и тресаве или ободе четинарских шума. Шарка може достићи до 90 цм дужине тела, али у јужним деловима свог ареала по правилу не прелази 65 цм. Тело је здепасто, глава спљоштена, овална, јасно одвојена од тела и са крупним крљуштима на темену. Очи су релативно ситне, са вертикалном зеницом.
Карактеристична за шарку је тамна цик-цак шара дуж леђа која може бити непрекинута или испрекидана. Код шарки постоји полни диморфизам у боји, основна боја мужјака може бити беличаста или сива са црном дорзалном шаром, а код женки смеђа или риђа са тамније смеђом шаром. Јављају се и меланичне – потпуно црне јединке, у неким популацијама могу чинити значајан проценат јединки.
Живородни гуштер
Опис врсте
Дужина тела је око 6,5 цм од врха њушке до клоаке. Реп је до два пута дужи од тела, иако је често делимично или потпуно изгубљен. Удови су кратки, а глава прилично округла, врат узак, а реп дебљи. Мужјаци имају виткија тела од женки. На леђима имају 25-37 крљушти, а на бутинама 5-15 феморалних пора (већином мање од 13 те се тако диференцира од зидног гуштера).
Боја и узорак ове врсте су променљиви. Главна боја је обично смеђа, али може бити и сива, маслинасто смеђа или црна. Женке могу имати тамне пруге на боковима и низ средину леђа. Понекад женке имају и светлоплаве пруге, или тамне и светле мрље дуж страна леђа. Већина мужјака и неких женки имају тамне мрље на вентралној страни. Мужјаци имају јарко обојену вентралну страну – обично жуту или наранџасту, али ређе црвену.
Станиште
Ова врста забележена је на великом броју станишта, укључујући травњаке, ливаде, влажно грмље, живице, шуме. Рубове тресета, рубове потока, обална подручја (морске литице и пешчане дине) и руралне вртове.
Животни циклус
Паре се у априлу и мају. Мужјаци узимају женке у чељости пре парења – ако женка није заинтересована, она ће снажно угристи мужјака. Потомство се развија унутар женке око три месеца. Назив врсте потиче од њене способности да роди живу младу животињу (јединке адаптиране на хладну климу), али неке јужне популације су овипарне (полажу јаја).
Три до десет младих (или јаја) обично се роде у јулу. Црнкасти младунци су око 3 цм, а када се тек роде, окружени су мембараном из које се након једног дана ослобађају. Мужјаци постижу полну зрелост у доби од две године, женке у доби од три године. Z. vivipara развија плаценте како би се олакшала гравидност, али не постоји значајан транспорт хранљивих састојака као што се то види код неких других живородних гмизаваца.
Због хладне климе, у северним крајевима почињу хибернацију у семптембру или октобру, под земљом или у трупцима. Хибернација завршава око средине марта. Јужније, врста је активна током целе године.
Налази се на Црвеној листи угрожених врста IUCN-а. Локано је угрожена губитком станишта услед интезивирања пољопривреде, урбанизације и развоја туристичких објеката.
.
Ливадски гуштер (Lcerta agilis)
Насељава читаву Европу изузев већег дела Пиринејског и Апенинског полуострва, јужне Француске, европске Турске и већег дела Грчке као и централну Азију до Монголије. У Србији има дисјунктну дистрибуцију – на подручју Војводине је уобичајен јужно од Саве и Дунава и налази се само у брдско-планинским областима на надморским висинама већим од 600 м. Углавном насељава станишта са сувим, порозним земљиштем обраслим ниском вегетацијом попут ливада, степа, шумарака, пешчара и високопланинских пашњака.
Овај гуштер је дуг до 9 цм од врха њушке до отвора клоаке, реп је око 1,3 – 1,7 пута дужи од тела. Тело је снажно и здепасто, глава кратка и затупаста, ноге кратке. Основна боја тела је зелена код мужјака и сива или сиво-мрка са жутим трбухом код женки, на леђима код оба пола постоји сложена шара која се састоји из низа тамнијих и светлих мрља са испрекиданом светлом линијом по средини леђа. На боковима присутне тамне тачке, мрље или оцеле.
